Јежурка Јежић

Пристигли јежа, гледе: он стаде
крај неке старе букове кладе.
Под кладом рупа, тамна и глуха,
простирка у њој од лишћа суха.
Ту Јежић уђе, плива у срећи,
шушти и пипа гдје ли ће лећи
Намјести кревет, од педља дужи,
зијевну, па леже и ноге пружи.
Сав блажен, сретан, ниже без броја:
- Кућицо драга, слободо моја!
Палато дивна, дрвеног свода,
колијевко мека, лиснатог пода,
увијек ћу вјеран остати теби,
низашто ја те мијењао не би'!
У теби живим без бриге, страха
и бранит ћу те до задњега даха!